Натерати децу затворену у своје домове да раде је облик ропства

Предмет ЦН и В. против Француске од 11. октобра 2012. тиче се две сестре из Бурундија које су допутовале у Француску 1995. године и поверене су члану њихове уже породице, пошто су биле малолетне у време догађаја. Чим су стигли, породица домаћина их је сместила у подрум куће и терала да се баве свим кућним и кућним пословима и понашала се према њима непоштовано. Упозорене, социјална служба је спровела истрагу о њиховом случају и пар који их је довео у ропство осудио је 2007. кривични суд у Нанту. Међутим, Апелациони суд у Версају ослободио је мужа и осудио жену на кривичну казну од 1.500 евра и да жртвама исплати симболичан 1 евро као одштету и камату за надокнаду моралне штете. Пошто је одбачена касациона жалба тужилаца, они су се обратили Европском суду. Пре свега, примећује да је у суштини први подносилац представке, који није имао школовање, био приморан да неуморно ради и обавља све врсте кућних послова_цц781905-5цде-3194-бб3б-136бад5цф58д_; друга образована је само повремено помагала сестри. Стога, треба напоменути да се само први подносилац представке може жалити на основу члана 4. Конвенције. Суд примећује да "_цц781905-5цде-3194-бб3б-136бад5цф58д_сервитуде представља посебну квалификацију принудног или обавезног рада или, другим речима, принудног или обавезног рада "_цц781905-5цде-3194-60ббд-3194-3194-60ббд58-60ббд58-1000-1000-100бд58-60бд58-1000-100бд58-100бд58бд0бдцф7бдцбдцф58бдцф58цф58дб 136бад5цф58д_”. У овом случају, основни елемент који разликује ропски рад од принудног или обавезног рада, у смислу члана 4. Конвенције, јесте осећај жртава да је њихово стање непроменљиво и да се ситуација вероватно неће променити. С тим у вези, довољно је да се ово осећање заснива на објективним елементима које изазивају или одржавају извршиоци радњи_цц781905-5цде-3194-бб3б-136бад5цф58д_“. Сходно томе, имајући у виду да је први подносилац представке веровао да је зависна од породице домаћина и да се плашила да ће бити враћена у своју земљу ако им се не повинује, мора се закључити да је држана у ропству. Са своје стране, тужена држава је имала, с једне стране, позитивну обавезу да ефикасно истражи чињенице и, с друге стране, да казни одговорне за ове радње. Дакле, дошло је до повреде члана 4. Конвенције.

Случај ЦН против Рауиаме-Уни од 13. октобра 2013. покренула је жена из Уганде која је стигла у Уједињено Краљевство 2002. године уз помоћ свог рођака који јој је доставио лажна документа. Нашла је посао код једног пара који ју је терао да ради даноноћно, а плату јој је исплаћивао посредник који јој је нашао овај посао, који јој је плаћао проценат. Она је поднела пријаву полицији због ропства и принудног рада, али је случај одбачен. Пошто све њене жалбе нису успеле на националном нивоу, подносилац представке се обратила Европском суду, позивајући се на члан 4. Конвенције. Суд сматра да британски закон који је тада био на снази није дозвољавао директно кажњавање ропства или ропства, већ повезана кривична дела. Сходно томе, у одсуству закона који би ропство и ропство сматрао кривичним делом, наводима подносиоца представке није дата тежина. Сходно томе, дошло је до повреде члана 4.